Na osnovu generacijskih istraživanja izdvojeno je pet fenomenološki različitih entiteta (psiholoških, kulturoloških, socioloških i ekonomskih…):

1. Greatest generation („Najslavnija generacija“) je generacija koja se borila i/ ili poginula u Drugom svetskom ratu. Izraz je uveden zbog počasti precima koji su bili slavni ratnici.
2. Baby boomers (Bejbi bumeri) je generacija rođena posle rata, između 1946.- 1964. godine. Izraz se odnosi na porast nataliteta nakon rata, u vidu „eksplozije“ (npr. u Americi je 1950. populacija uvećana za preko 2,5 miliona). Smatraju se „izgubljenom generacijom” jer su kao deca veći deo dana provodili bez roditeljskog staranja, kako zbog porasta broja razvoda, tako i zbog jačanja kapitalizma.
3. Generacija X obuhvata ljude rođene između 1960.-1980. godine. Opisuju se kao visoko obrazovani, srećni, aktivni i porodično orijentisani.  Prvi su imali pristup kompjuterima u domovima i školama.
4. Milenijalci ili generacija Y su ljudi rođeni između 1980.- 2000. godine. Oni se 2,5 puta brže navikavaju na nove tehnologije od ostalih.  Angažovani su u virtuelnom svetu, intenzivno povezani sa onlajn medijima i uživaju u Internetu posredstvom različitih uređaja.
5. Početkom 21. veka na osnovu višegodišnjeg istraživanja na uzorku omladine uočene su nagle promene u ponašanju i emocionalnom stanju ispitanika u svim aspektima života. Generacija rođena između 2000. i 2012. godine imenovana je kao Internet generacija (iGen), postmilenijumci ili generacija Z i smatra se prvom generacijom koja ne poznaje život i svet bez Interneta, a strukturisali su je pametni telefoni i društvene mreže te je stvarni svet zamenjen digitalnim. Slovo „i“ u engleskom jeziku za termin iGen pored povezanosti sa Internetom, ukazuje na individualizam koji se ogleda u bazičnom osećaju jednakosti kao i odbacivanju tradicionalnih društvenih pravila. Slovo „i“ označava i income inequality tj. materijalnu nejednakost koja vodi dubokoj nesigurnosti u smislu brige za finansijsku uspešnost, što se reperkutuje na odnos ka religiji, seksualnosti i politici. Stoga je Internet generacija opsednuta sigurnošću, nije trpeljiva na polne, seksualne i rasne nejednakosti.

Internet generaciju odlikuje produžavanje detinjstva u adolescenciju, vreme provedeno na Internetu (gde se javlja pitanje šta time supstituišu), izostanak društvenih interakcija „licem u lice“, porast problema sa mentalnim zdravljem, izolovanost, ali ne istinska, materijalna nesigurnost, neodređenost prema seksu, vezama i potomstvu.

Na osnovu relevantnih istraživanja smatra se da je Internet generacija nespremna za odraslost i rano osamostavljivanje. Oni duže ostaju u roditeljskoj kući, prezaštićeni su u podržavajućem regresu, fizički su bezbedniji, jer vreme provode u svojim sobama, nezainteresovani su za izlaske i emotivno- intimne veze (što je povezano i sa manjim brojem maloletničkih trudnoća), kao i npr. za polaganje vozačkog ispita (ne žele da preduzmu nikakvu odgovornost), a manje su skloni zloupotrebi psihoaktivnih supstanci. Može se uočiti averzija ka obavljanju svojih dužnosti i ka pojmu odraslosti (neologizam u engleskom jeziku „adulting“). Dakle, emocionalni i socijalni razvoj im je usporen za minimum tri godine. Oni su fizički najsigurnija i psihički najranjivija generacija. A, brzina njihovog sazrevanja je rezultat adaptacije na kulturološki kontekst.

Prema istraživanjima iGen postaje sklonija razvoju poremećaja upotrebe Interneta. Posmatranjem psihopatoloških fenomena, zbog navedenog, kod osoba sa razvijenim težim poremećajem upotrebe Interneta uočava se manja funkcionalnost u porodici, manja ekstrovertnost, viši neuroticizam i psihotičnost, i više stresnih životnih događaja, a osobe sa blagim poremećajem upotrebe pokazuju veći neuroticizam i više problema sa zdravljem i prilagođavanjem. Neuroticizam i problemi sa zdravljem i prilagođavanjem su potencijalni prediktori poremećaja upotrebe Interneta. A, pronađen je efekat interakcije između psihotizma i ukupnog životnog stresa na poremećaj upotrebe Interneta pogotovo kod iGen. Takođe, kod osoba koje pripadaju Internet generaciji, a ispoljavaju poremećaj upotrebe Interneta uočena su češća komorbidna psihijatrijska oboljenja (ADHD- poremećaj pažnje i hiperaktivnost, OCD-opsesivno- kompulzivni poremećaj, depresija) i povezanost sa različitim dimenzijama psihijatrijskih simptoma (anksioznosti, impulsivnosti).

Dakle, povećanje vremena provedenog uz ekran i nove medije (elektronske naprave i društvene mreže) sa deprivacijom sna, slabljenje socijalnih interakcija „licem u lice”, individualistički kocept života predisponiraju osetljivost ka bihejvioralnim zavisnostima (zavisnosti od Interneta, igranja video igara, od pametnih telefona) i ka pojedinim vrstama zavisnosti od psihoaktivnih supstanci (kanabis, duvan, zloupotreba analgetika).

Zavisnost se definiše kao skup bihejvioralnih, fizioloških i kognitivnih fenomena, kod kojih upotreba neke supstance za osobu dobija veći značaj nego drugi oblici ponašanja, koji su prethodno imali veću vrednost. S druge strane, poremećaj upotrebe Interneta je psihofizički poremećaj koji podrazumeva pojavu tolerancije (korisnik sve više vremena provedi na Internetu kako bi postigao prvobitnu količina zadovoljstva), simptome apstinencije (tremor, anksioznost, neraspoloženje i slično, kada osoba ne koristi Internet), afektivne smetnje (depresija i iritabilnost) i poremećene socijalne relacije (gubitak i narušavanje kvaliteta ili kvantiteta odnosa sa okolinom). Ukoliko datu definiciju uporedimo sa definicijom zavisnosti, koja se primenjuje i odnosi na alkoholizam i narkomaniju kao najučestalije oblike zavisnosti, videćemo da razlike gotovo ne postoje, izuzev što je kod poremećaja upotrebe Interneta isključena mogućnost fizičkog unošenja štetne supstance u organizam. U osnovi oba problema su poremećaji centra za nagradu, koji upravlja svim oblicima ponašanja u kojima motivacija ima centralnu ulogu, uključujući i uzimanje hrane, obrazovanje, seksualnost, pa i korišćenje Interneta.

Izučavanje pojma poremećaja upotrebe Interneta vezuje se za istraživanja profesorke Fakulteta za biznis i menadžment St. Bonaventure Univerziteta, Kimberli Jang, koja je imenovala problem Internet zavisnosti, obrasce korišćenja Interneta kod zavisnika, posledice poremećaja upotrebe Interneta i moguće načine adekvatnog lečenja. Jangova je težila da nađe odgovor kako neko može postati zavistan od tehnološkog oruđa, uvidevši da Internet korisnici postaju zavisni od osećaja i doživljaja koje dobijaju koristeći Internet. Dakle, ne postaju zavisni od Interneta, već od određenih aktivnosti. U prvoj studiji Kimberli Jang učestvovalo je 396 pojedinaca (157 muškaraca i 239 žena) kategorisanih kao Internet zavisnici, prosečnog uzrasta za muškarce 29, a 43 godine za žene, i 100 učesnika (64 muškarca i 36 žena) u kontrolnoj grupi, od kojih je prosečni uzrast za muškarce bio 25, a za žene 28 godina. Nađeno je da su Internet „zavisnici” uglavnom bili početnici u upotrebi Interneta, pri čemu su oko osam puta više sati nedeljno provodili koristeći Internet u odnosu na kontrolnu grupu. „Zavisnici” su koristili uglavnom interaktivne aplikacije, što je nađeno i u kasnijim istraživanjima. Zavisnici su trpeli posledice na planu drušvenih odnosa, profesionalnih dužnosti, školovanja, finansijskih i zdravstvenih poteškoća. Uprkos ispoljenim negativnim posledicama, 54% osoba iz grupe zavisnika nije želelo da prestane da koristi Internet, ili umanji broj časova boravka na Internetu. Za razliku od zavisnosti od droge, alkohola, kockanja, Internet može pomoći u unapređivanju akademskih veština, vršenju poslovnih razmena, komuniciranju sa kolegama, što otežava rad sa osobama koje ga u prekomernoj meri koriste.

Ako delimično zanemarimo obeležja same virtuelne mreže i sagledamo krucijalne psihološke činioce koji podstiču korisnike da upotrebljavaju Internet u tolikoj meri da on postaje predmet poremećaja upotrebe, dolazimo do konačne saglasnosti većine do sada organizovanih istraživanja koja daju akcenat na mogućnosti socijalne interakcije, slobodi seksualnog izražavanja i mogućnosti kreiranja novog identiteta.

Socijalno potkrepljenje razvijeno u grupama na Internetu predstavlja osnovnu motivaciju koja vodi ka tome da korisnik postepeno razvija naviku posećivanja određene „zajednice“ na Internetu, tzv. virtuelne grupe, ili socijalne mreže, stvaranjem visokog nivoa familijarnosti među članovima iste grupe i formiranjem osećaja zajedništva i pripadnosti. Virtuelne grupe imaju svoja pravila, vrednosni sistem, norme, način komunikacije, a prihvatanjem ovih pravila korisnici se prilagođavaju istoj i postaju ravnopravni članovi.

Uspostavljanjem ili nastavljanjem (kada se odnosi iz realnog prenesu na virtuelni plan) pripadanja nekoj grupi, pojedinac počinje upražnjavati sve intenzivniju konverzaciju, razmenjivanje informacija, saveta i sl. Razlog zbog koga korisnik najčešće upotrebljava ovaj vid komunikacije zasnovan je na bazičnim ljudskim potrebama, gde središnje mesto zauzima socijalna prihvaćenost i pripadanje. Oblikovanjem takvog vida virtuelne zajednice pojedinac može postepeno „napuštati“ i zanemarivati društvene kontakte u realnom svetu i usmeravati se na aktivnosti virtuelne zajednice. Ove interakcije se uglavnom na početku svode na pisanu komunikaciju, a ovakva vrsta razmene ubrzo, neretko i po prvi put daje utisak imaginarne prisnosti. Potom se korisnici ohrabruju da slobodno iznose svoje stavove, koji mogu biti i kontraverzni ili ekstremni u određenom pogledu. U realnom svetu, navedeno nije prihvatljivo ili usled straha od kritike i socijalne osude, ili potencijalne mogućnosti da pojedinac bude izopšten iz grupe. Međutim, ovaj vid virtuelnog poprišta borbi kreira grupnu dinamiku zasnovanu na socijalnom potkrepljenju unutar grupe. Istraživači ističu mogućnost da je u okviru američkog društva potreba za socijalnom podrškom i odobravanjem izraženija u odnosu na ostala društva, (npr. na evropskom kontinentu) zbog pojave dezintegrisanosti tradicionalne zajednice u vidu siromašnih komšijskih odnosa, visoke stope razvoda, ponovnih brakova, učestalih selidbi, i sl. Takođe je uočeno da se osobe sa istorijom psihijatrijskog oboljenja više ohrabruju na ovaj vid socijalne komunikacije, u cilju zadovoljenja sopstvenih socijalnih potreba, u skladu sa otežanim mogućnostima ponovne integracije u socijalnu zajednicu nakon hospitalizacija.

U okviru virtuelne mreže seksualna sloboda predstavlja mogućnost otvorenog iznošenja i ispoljavanja latentnih seksualnih aspiracija i želje i ponašanja usklađenih sa istim, bez bojaznosti od socijalne odmazde. Korisnicima je prevashodno data mogućnost anonimne komunikacije u okviru koje mogu prezentovati sebe na željeni način, prikrivajući pri tome istinska svojstva i ističući one karakteristike koje su uglavnom nerealne.

Kreiranje novog identiteta je mogućnost koju pruža Internet, dozvoljavajući korisniku oblikovanje ličnog identiteta usklađenog sa sopstvenim željama. Stoga, osoba na Internetu može kreirati virtuelnu rolu u kojoj će se pojaviti sa predstavom izmišljenog ili željenog identiteta. Promena je moguća na polju fizičkih karakteristika, pola, godišta, rase što vodi formiranju nove osobe, odnosno drugačijem viđenju sebe, koje je ponekad i u suprotnosti sa realnošću. Navedena obeležja u realnom životu imaju značajnu ulogu pri formiranju identiteta. U virtuelnom svetu, položaj svih korisnika je isti, što donekle omogućava odsustvo brige povezane sa svakodnovnim stresom i zahtevima koji se javljaju u realnom životu. Stvaranjem novog identiteta dotična osoba može uvideti reakcije okoline na isti. Osobe koje pate od osećaja niskog samopoštovanja, doživljaja lične neadekvatnosti i neodobravanja od strane okoline su pod najvećim rizikom da razviju ovu vrstu „novog identiteta“. Negativni self koncept često vodi ka klinički značajnoj depresivnosti i anksioznosti, što se može odraziti na ekscesivnu upotrebu Interneta i manipulaciju pri predstavi sebe.

Introverti i osobe sa neurotskim crtama ličnosti nalaze mogućnost iskazivanja svog „pravog ja“ u zajednicama na Internetu, dok ekstroverti uglavnom pribegavaju tradicionalnoj vrsti socijalne komunikacije. Značajna je i o mogućnost da korisnici „otključaju određene delove sebe“, koji su bili potisnuti u stvarnom životu, što može poprimiti različite oblike. Stidljiva osoba postaje otvorena, aseksualna seksualna, neasertivna postaje snažna, dakle osobe mogu da igraju uloge kojih se u realnom životu plaše ili ih mrze. Stoga, anonimnost koju Internet pruža korisnicima ima poseban dezinhibitorni fenomen.

Svaki sat koji provedemo za računarom dovodi do pada tradicionalnih vidova komunikacije za trideset minuta. Jezik (govorni ili pisani) u toku komunikacije obrađuje se u Brokinoj zoni frontalnih režnjeva, međutim otkriveno je da se kod ispitanika koji gledaju emotikone (kombinacije znakova koji se ubacuju u elektronske poruke, koje predstavljaju osećanja ili raspoloženja koja nisu dovoljno dobro izražena u samoj poruci) tokom snimanja funkcionalnom magnetnom rezonancom aktivira i desna medijalna čeona vijuga tj. oblast koja kontroliše veštine neverbalne komunikacije. S tim što su neuronski sklopovi mozga biološki predodređeni da funkcionišu digitalno. Zbog tehnološke revolucije razvijamo stanje stalne delimične pažnje koja postaje epidemijska, što vodi ka jedinstvenom tipu moždanog stresa, poznatom kao „digitalna magla”, sa osećanjem umora, razdražljivosti i odsutnosti. Hormoni stresa kortizol i adrenalin privremeno povećavaju nivo energije i proširuju memoriju, ali vremenom pogoršavaju kognitivne procese, vode ka depresiji i menjaju neuronske strukture u hipokampusu, amigdali i prefrontalnom korteksu zaduženim za kontrolu raspoloženja i mišljenja. Kod dece izloženost uticaju televizije, kompjutera i drugih vrsta digitalne stimulacije može voditi ka hiperaktivnosti, razdražljivosti i poremećaju pažnje. Kod tinejdžera može biti ometen pravilan razvoj frontalnog režnja, pogoršane socijalne veštine, sposobnost zaključivanja, sagledavanja celokupne slike, odlaganja zadovoljstava, apstraktnog mišljenja i planiranja. Takođe, otkriveno je da je poremećaj upotrebe Interneta povezan sa većom stopom ADHD, tačnije dvadeset odsto dece i tinejdžera sa poremećajem upotrebe Interneta pokazuje relativno teške simptome ADHD. Igranje video igara može povećati krvni pritisak, ubrzati otkucaje srca i uzburkati autonomni nervni sistem. Igranje nasilnih video igara i intenzitet nasilne grafike može pojačati agresivne crte i nasilno ponašanje. Proučavanje snimaka mozga pokazuje da impulsivno agresivni ljudi imaju smanjenu aktivnost prednje cingularne vijuge i medijalnog orbitalnog frontalnog korteksa (regije koje inače inhibiraju agresivnost). Internet omogućava fizičku distancu između nasilnika i žrtve, ali mnogi ovakvi nasilnici se plaše direktnog suočavanja i povlače se u mogućem realnom okršaju. Uprkos činjenici da su onlajn društvene mreže, elektronska pošta i instant poruke široko dostupni, tim vidovima komunikacije nedostaje emocionalna toplina direktnog ljudskog kontakta te one često povećavaju osećanje izolovanosti indvidue, dovode do pogoršanja simptoma depresije, doprinose anksioznosti, opsesivno-kompulzivnim poremećajima.

Međutim, menjanje neuronskih i sinaptičkih veza kroz aktivnosti tehnoloških iskustava poput igranja video igica, pretraživanja i sl. može i da izoštri neke naše kognitivne sposobnosti (brže reagovanje na vizuelne stimuluse, pojačana sposobnost opažanja slika u perifernom vidnom polju, bolja sposobnost brzog pregledavanja velike količine informacija, razlikovanja bitnog od nebitnog), što u početku može voditi ka deficitu pažnje, ali adaptacijom nastaje usmeravanje koncentracije. Dakle, digitalna evolucija povećava društvenu izolaciju i smanjuje sposobnost interpersonalnih odnosa, ali povećava našu inteligenciju i veštinu multitaskinga. Mentalne veštine koje razvijamo kroz digitalnu tehnologiju možemo prenositi na iskustva u stvarnom životu. Otkriveno je da su laparoskopski hirurzi koji su svake nedelje igrali video igre u trajanju više od tri sata pravili skoro četrdeset odsto manje grešaka u hirurškim zahvatima nego oni koji nisu igrali.

Uprkos iznetim argumentima i za i protiv, trenutna preporuka je da se izvrše dodatna istraživanja o prekomernom igranju video igara i upotrebi Interneta, kako bi se jasno definisalo šta je to prekomerna upotreba u ovom kontekstu, i koja je granica između poremećaja upotrebe Interneta i drugih poremećaja, poput depresije i kompulzije.

Dr sci. med. Milica Milinović