Poremećaji mentalnog zdravlja – paralelna pandemija

Virus korona uspeo je da zaustavi svet iako je delovalo neverovatno da pandemija može da ugrozi svetske vele sile, to se dogodilo. Borba za živote, pretvorila se u borbu za ekonomiju. U toku je opstanak, a sve što smo doživeli u poslednjih godinu i po nesumnjivo je uticalo na naše mentalno zdravlje. U svemu tome susrećemo se sa višestrukim iskušenjima: strahom od bolesti, usamljenošću, gubitkom voljenih, posledicama ekonomske krize, neizvesnošću kada će se pandemija završiti.

„Mnogi će zbog toga patiti od depresije, anksioznosti ili posttraumatskog stresa, što dovodi do primetnog porasta konzumacije alkohola, upotreba droga, samopovređivanja ili suicidalnog ponašanja. Istina, dve trećine ljudi će vrlo brzo da se oporave, ali jedna trećina će patiti od pravih psiholoških problema koji mogu trajati mesecima, pa i godinama. Poremećaji mentalnog zdravlja poprimili su razmere još jedne paralelne pandemije“, upozorava naš psihijatar Milica Milinović.

Jaka porodica bi mogla biti najbolji oslonac i u ovom vremenu. Porodica koja je bila funkcionalna pre krize i u krizi će se dobro organizovati. Kroz komunikaciju i bliskost mogu se razmeniti mnogi sadržaji za koje pre nije bilo vremena.  Međutim, ukoliko je postojalo nerazumevanje ono će se pojačati. Što u nekim situacijama može da dovede čak do nasilja, upozorava Milinović.

Slabija koncentracija, razrdažljivost i depresivnost…

Naši društveni odnosi, takođe, prolaze kroz određene transformacije.  Ograničene mogućnosti komunikacije licem u lice utiču na kvalitet naših veza. Ne prija svakome onlajn svet i nemaju svi odgovarajući pristup Internetu, zbog čega je fizička izolacija, iako je neophodna i važna, shvaćena i kao pretnja. Stoga je sada, više nego ikad pre, važno da uložimo dodatne napore kako bismo održali svoje socijalne odnose.

Sa druge strane, trenutna situacija je jednako teška za one koji su u izolaciji sa svojim porodicama kao i za one koji su sami izolovani.

Posledice pandemije će se tek sumirati ali je već sada primetno da je ostavila posledice na mentalno zdravlje. Najčešće uočeni su problemi sa kоncеntrаciјоm, uznеmirеnоst i rаzdrаžljivоst, оsеćај usаmljеnоsti, te dеprеsivnоst, uz rаzličitе оblikе аnksiоznоsti i zloupotrebu psihoaktivnih supstanci u cilju pokušaja “samolečenja”, napominje dr Milinović.

Oni sa hroničnim bolestima imaju još veći nivo stresa zbog ograničene dostupnosti lekova i mogućnosti za obavljanje lekarskih pregleda.

Onlajn učenje, rad od kuće…samo su neke od novih situacija kojima smo morali da se prilagodimo. Gubitak svog ličnog prostora često dovodi do češćih sukoba, kaže dr Milinović, upravo zbog čega efektivna i asertivna komunikacija i pažnja moraju biti prioritet.

„Zbog samoizolacije i rada od kuće, linija između poslovnog i privatnog vremena može biti nejasna, što izaziva promene u načinu na koji jedemo i spavamo. Uspostavljanje dnevne rutine može pružiti jači osećaj stabilnosti i pomoći nam da se suočimo sa ovom situacijom“, savetuje dr Milinović.

Ne postoji čarobni štapić za tugu

Mnogi su iznenada ostali bez dragih osoba a bilo je slučajeva gde je preminulo i više srodnika u kratkom roku. Kako prevazići najteže trenutke i pre(živeti) bez najbližih članova porodice. Koliko god bismo želeli, ne postoji čarobni štapić koji leči tugu i podiže raspoloženje. Tugovanje je proces i svako na svoj način prolazi određene faze do slabljenja boli.

„Suština je da, kada do gubitka dođe, ne postoji ni čarobni štapić, ni roze pilula, ni moćan savet koji će pomoći i doneti olakšanje, kaže psihijatar Milica Milinović.  Potrebno je da prođe vreme, i to ne pasivno vreme, nego vreme koje ćete iskoristiti da aktivno radite na tome da taj gubitak prihvatite i uklopite ga u nastavak svog života. Tugovanje je proces, i to ne linearan, nego proces sa usponima i padovima, odnosno sa „boljim i gorim danima“. Ako bi ga na neki način trebalo sistematizovati, to bi se moglo učiniti kroz sledeće četiri faze, koje su svi tugujući na neki način identifikovali.

Četiri faze tugovanja:

1. Prvu fazu gubitka karakteriše šok, praćen sa otupelošću i negiranjem. Ljudi često opisuju svoje osećaje “kao da su i sami umrli”, “kao da su pod anestezijom – tako da sve čuju i vide, ali ništa ne osećaju” itd. Iako je nesanica vrlo česta reakcija na gubitak, u ovoj fazi neki ljudi beskrajno puno spavaju. Negiranje se očituje u potpunom neprihvatanju činjenice da je bliska osoba umrla.
2. U drugoj fazi tugovanja (čežnja za izgubljenim i poricanje gubitka) postajemo svesni da se gubitak ipak dogodio, ali se protiv toga borimo poricanjem gubitka i nastojimo se ponašati kao da je umrla osoba još živa (npr. za nju se na sto stavlja pribor za jelo, rasprema joj se krevet, kupuje omiljena hrana i piće i sl). Ne moraju to biti tako konkretne aktivnosti, mogu biti samo misli: „Sad kad se pojavi na vratima…”, „Ako bi sad došao, rekao bi…”
3. Treću fazu (očaj) mnogi tugujući i ljudi iz njihove okoline opisuju kao najteže podnošljivom. To je faza u kojoj su količina i intenzitet reakcija na gubitak toliko jaki da se tugujući počinju pitati: „Jesu li poludeli, hoće li “završiti na psihijatriji”, hoće li to moći podneti?“
4. Četvrta faza tugovanja (oporavak – prihvatanje gubitka kao stvarnog) napokon donosi olakšanje jer tugujući primećuje kako ponovo počinje funkcionisati, uživati u određenim trenucima, počinje se opet družiti s ljudima koje je do tada zanemarivao i tome slično. Međutim, upravo zbog takvog poboljšanja stanja, tugujući u ovoj fazi znaju osećati strah da će zaboraviti voljenu osobu i/ili osećaju krivicu što (ponovo) uživaju u životu, a voljene osobe više nema. Ta skokovitost je veoma karakteristična za ovu fazu i oslikava nelinearnost procesa tugovanja.

Faze kroz koje prolazimo tokom žalosti i prihvatanja bola se mogu definisati ali ne i vreme, koliko će one trajati.

Ljudi požuruju sami sebe, okolina im ne daje dovoljno vremena i gubitak se ne preboli i ne prihvati na odgovarajući način, napominje dr Milinović.

Rečenice koje su citirane su iz situacija povezanih sa smrću bliske osobe zato što su emocije u tom slučaju najintenzivnije i najuniverzalnije, svi veoma teško prihvataju smrt.

Na kraju dr Milinović ukazuje i da krizne situacije mogu dovesti i do katarze, otvarajući nove vidike i proispitivanja, spoznaju lepote malih stvari i istinskih vrednosti. Breme koje je zaustavilo svet možemo da iskoristimo i kao „slobodno“ vreme kada treba svi da razmislimo gde grešimo u odnosu prema sebi, drugima i planeti, i da zaključimo da doživljaj slobode ne zavisi od fizičke izolacije.

Dr sci. med. Milica Milinović