Endokrinologija

Insulinska rezistencija  je poremećaj rada ćelija tkiva i organa. Ćelije tkiva koje se pri pojavi šećera u krvi i insulina normalno otvaraju da prime insulin i šećer, i prerade ga u energiju i vodu, kod Insulinske rezistencije ćelije tela se ne otvaraju na dodir insulina – ćelijski receptori za insulin ne reaguju na insulin. Otuda se ovaj sindrom zove Insulinska rezistencija – otpornost na insulin.

Insulinska rezistencija je klasična bolest izobilja. Nastaje i ima epidemijske razmere u razvijenim društvima gde je visok nivo unosa masti i pre svega šećera kroz ishranu. Hrana koja ima visok glikemijski faktor najčešće uzrokuje pojavu insulinske rezistencije: slatka gazirana pića, slatkiši, testa, skrobna hranu i ne morate biti gojazni da biste dobili insulinsku rezistenciju!

Koji su simptomi insulinske rezistencije?

• Pojačana žeđ
• Pojava gladi odmah nakon obroka
• Gojaznost
• Potreba za slatkišima
• Ciste na jajnicima i grudima

Posledice insulinske rezistencije

Pre svega najteža posledica insulinske rezistencije je da se pankreas iscrpljuje prekovremenim radom, vremenom slabi i prestaje njegova funkcija – pankreas staje i osoba dobija Dijabetes tip 2. Zato se IR i naziva predijabetično stanje.

Druge posledice IR su stalan nedostatak energije – jer se nedovoljno šećera u ćelijama tela razlaže na energiju i vodu, pospanost jer se krvni sudovi u mozgu skupljaju zbog povišenog insulina, ateroskleroza i zakrčenje krvnih sudova jer je visok holesterol pošto jetra proizvodi više holesterola da bi zaštitila krvne sudove od visokog insulina…

Lečenje Insulinske rezistencije

Medicinski pristup lečenju Insulinske rezistencije je saniranje simptoma bolesti i čekanje da se telo probudi. Lečenje predijabetičnog stanja zahteva da se sprovodu neke mere kao što su promena životnih navika, zdrava umerena ishrana i fizička aktivnost. Postoji i potreba za određenim suplementima, s toga treba obavljati redovne kontrole kod interniste endokrinologa.

Dijabetes (diabetes mellitus) ili šećerna bolest je hronično oboljenje i spada u poremećaje metabolizma. Dijabetes nastaje kada organizam ne proizvodi dovoljno insulina ili se ne može u dovoljnoj meri iskoristiti.

To je stanje hronične hiperglikemije (povećanja šećera u krvi) praćeno nizom drugih promena u organizmu. Ukoliko su vrednosti jutarnje glikemije (natašte) veće od 7 mmol/l zaključujemo da ta osoba ima dijabetes, odnosno šećernu bolest.

Postoje dva tipa dijabetesa:

• Dijabetes tipa 1 (insulin zavisni) diabetes mellitus
• Dijabetes tipa 2 (insulin nezavisni) diabetes mellitus

Dijabetes tipa 1 (diabetes mellitus juvenilni) ima 5-10% osoba i počinje u mlađim godinama života. Smatra se da kod juvenilnog diabetesa autoimuni proces napada beta-ćelije pankreasa koje luče insulin. Uzrok ovog autoimunog procesa je virusnog porekla, smatra jedna grupa naučnika, dok drugi sumnjaju na neku grešku u ishrani.

Dijabetes tipa 2 (diabetes mellitus) najčešći je oblik dijabetesa. Kod ovog oblika dijabetesa pankreas proizvodi male ili nedovoljne količine insulina, pa ćelije ne dobijaju dovoljno glukoze u cilju proizvodnje energije.

Simptomi hiperglikemije (povišenog nivoa šećera u krvi):

• Umor
• Ekstremna žeđ
• Pojačan apetit
• Gubitak težine
• Slab vid
• Potamnela koža vrata
• Ošamućenost

Simptomi hipoglikemije (sniženog nivoa šećera u krvi):

• Pojačan apetit
• Drhtavica
• Znojenje
• Vrtoglavica
• Malaksalost

Dijabetes (šećerna bolest) oštećuje male krvne sudove bubrega, srca, očiju, nervnog sistema i kapilarne mreže na periferiji. Zato nedovoljno lečen ili nelečen dijabetes može dovesti do oboljenja srca (kardiovaskularnih bolesti), moždanog udara (šloga), bolesti bubrega, slepila i oštećenja nervnog sistema i nerava posebno donjih ekstremiteta. Kardiovaskularne bolesti i šlog su dva do četiri puta češći kod osoba sa dijabetesom.

Osobe koje boluju od šećerne bolesti treba da vode računa o načinu ishrane, pravilnom i redovnom uzimanju terapije i da redovno obavljaju preglede kod lekara interniste.

Štitasta žlezda (štitna žlezda ili tiroidna žlezda) je smeštena u prednjem delu vrata gde se može napipati ispod kože, a po svom obliku podseća na leptira. Štitasta žlezda luči nekoliko hormona od kojih su najvažniji T3 i T4. Ovi hormoni putem cirkulacije dospevaju do svih ćelija u organizmu i svojim prisustvom utiču na različite metaboličke procese u organizmu i na telesne funkcije poput temperature, pulsa, telesne težine… Za pravilnu funkciju štitaste žlezde odgovoran je hormon TSH – tireostimulirajući hormon koji luči hipofiza.

Štitasta žlezda je vrlo osetljiva na stres i smatra se da ubrzani i nepravilni način života koji nosi današnjica dovodi do disfunkcije u njenom radu kao i do pojave promena u njenoj strukturi. Broj obolelih se povećava svake godine i sve je više mladih osoba sa problemima u njenom funkcionisanju.

Kod sumnje na bolest štitaste žlezde, pored kliničkog pregleda, obavezan je i ultrazvuk štitaste žlezde. Uredni nalazi TSH, FT4 i FT3 ne isključuju postojanje bolesti štitaste žlezde kao što ni postojanje promena u strukturi ne isključuje poremećaj njene funkcije.

Simptomi usporenog rada štitaste žlezde tj. hipotireoze:

Lečenje hipotireoze najčešće se svodi na nadoknadu prirodnih hormona štitaste žlezde sintetičkim, koji se piju svako jutro natašte, u zavisnosti od doze koja je potrebna telu.

Simptomi ubrzanog rada štitaste žlezde tj. hipertireoze:

Lečenje hipertireoze obuhvata terapiju antitireoidnim lekovima koji blokiraju stvaranje i otpuštanje hormona štitne žlezde, kao i betablokatorima koji usporavaju rad srca. Ako ne dođe do povlačenja bolesti, tada se pristupa lečenju radioaktivnim jodom, delimičnom ili potpunom uklanjanju štitne žlezde. Na taj način telo se dovodi u hipotireozu, pa je potrebno nastaviti lečenje sintetičkim hormonima.

Ultrazvučni pregled (ultrazvuk) štitaste žlezde je bezbolna, neinvazivna dijagnostička metoda koja pomoću zvučnih talasa visoke frekvencije daje podatke o tkivu štitaste žlezde.

Ultrazvučni pregled štitaste žlezde omogućava da vidimo kako izgleda štitasta žlezda i meko tkivo oko nje. Može se videti oblik, proceniti struktura, izmeriti veličina, a zahvaljujući opciji color doppler, može se dobiti uvid u stanje prokrvljenosti ispitivanog organa.

Simptomi zbog kojih se treba javiti lekaru endokrinologu i obaviti ultrazvučni pregled štitaste žlezde (ultrazvuk štitaste zlezde):

• Pojava uvećanja u predelu vrata
• Problemi sa gutanjem
• Nasledna predispozicija
• Kontrola nakon operacija
• Kod bolesti koja su u vezi sa štitastom žlezdom (kardiološka, hematološka, povišene vrednosti holesterola u krvi, osteoporoza itd.)
• Mršavljenje ili dobijanje u telesnoj težini
• Nejasna febrilna stanja

Sindrom policističnih jajnika (PCOS sindrom) najčešći je hormonski poremećaj kod žena i nažalost najčešći uzrok izostanka ovulacije, pa samim tim i začeća.

Osim brojnih cista, jajnici oni obično bivaju dvostruko veći od normalnih i procenjuje se da pet do 10 odsto žena u plodnom razdoblju boluje od ove bolesti.

Nažalost, nije moguće izlečiti je u potpunosti, ali može se tretirati i rešiti.

Simptomi policističnih jajnika

• Neredovne menstruacije
• Potpuni izostanak menstruacije
• Pojačana maljavost
• Ćelavost prednjeg dela glave
• Sterilitet
• Gojaznost
• Akne

U slučaju pomenutih simptoma pre svega se treba javiti ginekologu, koji će preduzeti prve korake u dijagnostici, a onda uputiti pacijentkinju internisti endokrinologu.

Kako se leče policistični jajnici?

Pristupi lečenju policističnih jajnika su različiti jer se razlikuju i simptomi od žene do žene.

Policistični jajnici se mogu lečiti i određenim lekovima, koje će vam u zavisnosti od kliničke slike preporučiti vaš lekar

Ukoliko imate policistične jajnike najvažnije je da smanjite telesnu težinu. Potrebno je da uvedete regulisanu, normalnu ishranu i balansiranu dijetu koja je puna zdravih namirnica. Uz to treba da povećate fizičku aktivnost, prestanete da pušite i pijete alkohol.

Osteoporoza je najčešća metabolička bolest kostiju, progresivnog  toka. Od osteoporoze boluje 8-10% svetske populacije.

Simptomi osteoporoze:

• Prelom kosti
• Bol u kostima, zglobovima, mišićima
• Pogrbljenost
• Gubitak telesne visine više od 4 cm.

Faktori rizika:

• Pol i rasa (žene bele rase češće obolevaju)
• Godine starosti (koštana masa opada sa godinama, naročito posle menopauze)
• Nasledni factor
• Rana menopauza  (pre 45. godine života)
• Ppušenje cigareta i konzumiranje alkoholnih pica
• Fizička neaktivnost
• Ishrana siromašna kalcijumom i vitaminom D
• Dugotrajna imobilizacija i nepokretnost
• Poremećaj funkcije štitaste žlezde (hipertireoza) i paraštitaste žlezde
• Hronične bubrežne bolesti
• Uzimanje određenih lekova (hormoni, kortikosteroidi, lekovi protiv epilepsije)

Lečenje:

• Preparati koji sadrže kalcijum i Vitamin D u terapijskim dozama
• Bisfosfonati — lekovi koji usporavaju razgrađivanje i gubitak koštane mase (tj resorpciju)
• Kalcitonin —  hormon štitaste žlezde koji, zajedno sa paratiroidnim hormonom, pomaže u regulaciji koncentracija kalcijuma u telu. Sintetički kalcitonin se ponekad preporučuje za tretman osteoporoze.
• Blaga svakodnevna fizička aktivnost je neophodna.